Fokus grupa sa predstavnicima GCSR Beograd

IZVEŠTAJ FOKUS GRUPE: SOCIJALNA ZAŠTITA PLHIV
Prema standardizaciji pružanja socijalnih usluga u zajednici za osobe koje žive sa HIV-om i AIDS-om u Srbiji
Razvoj i unapređenje usluge parnjačkog savetovanja za ljude koji žive sa HIV-om u Srbiji (PLHIV)

Učestvovali: Centar za socijalni rad Palilula; Centar za socijalni rad Zemun; Centar za
socijalni rad Čukarica

Grupu vodila: Jelena Milutinović, eksterna saradnica AS Centra

Vreme i mesto: 10.3.2017. prostorije USOP-a s početkom od 12h

Cilj sprovođenja fokus grupe sa zaposlenima gradskih centara za socijalni rad bio je analiza prakse u pogledu tretmana PLHIV osoba kao korisnika/ca usluga socijalne zaštite, analiza upoznatosti sa strateškim okvirom najpre Strategijom prevencije i zaštite od diskriminacije, kao i mapiranje potencijalnih lokalnih strateških okvira centara za socijalni rad u okviru kojih se sprovodi rad kada je u pitanju zajednica PLHIV. U grupi su aktivno učestvovali zaposleni kojih je bilo devet i koji dolaze iz tri gradska centra za socijalni rad (pokrivajući tri opštine). Struktura rada podrazumevala je dvanaest pitanja od kojih se poslednje odnosi na davanje preporuka za unapređenje strateškog okvira i prakse iz ugla praktičara iz obasti socijalne zaštite.

Pitanja:

1. Da li ste upozanti sa Strategijom prevencije i zaštite od diskriminacije i pratećim AP?

Od devet pristunih zaposlenih članova/ca Centara za socijalni rad (u daljem tekstu CSR) nijedna osoba nije pročitala tekst Strategije, niti je bliže upoznata sa konkretnim merama koja ona predlaže, dok je većina zaposlenih svesna da ista postoji. Informisanost o postojanju Strategije, kao i ponekim delom njene sadržine i nekim od fokusa dolazi sa učešća na konferenciji koju su organizovale organizacije civilnog društva (u daljem tekstu OCD) iz ove oblasti. Akcioni plan, takođe nije dokument sa kojim su ovi zaposleni upoznati.

2. Da li Vas je neko iz resornog ministarstva konsultovao prilikom izrade Strategije i AP u vezi sa pitanjima PLHIV?
Svi prisutni zaposleni navode negativan odgovor.

3. Da li Grad Beograd ima strateški okvir koji definiše socijalnu politiku i mlade i da li se predviđaju mere za PLHIV? Ako, ne, zašto? Šta nedostaje da se ovo dogodi?

Zaposleni nisu podrobnije informisani o postojanju strateškog okvira koji definiše socijalnu politiku i mlade, konkretno koji targetira PLHIV u svojim merama. Informisani su o postojećem zakonskom okviru u oblasti socijalne zaštite, kao i kriterijumima prema kojima je moguće potražiti i osloniti se na intervenciju službi socijalnog rada. Navode da je za potrebe stavljanja većeg akcenta na PLHIV konkretno potreban niz različitih poduhvata, počev od političke volje, sistemskih rešenja do njihove kontinuirane primene u svakodnevnoj praksi svog rada. Takođe, zaposleni u CSR izražavaju svaku spremnost na primenu različitih rešenja iz okvira socijalnih politika za mlade, sa posebnim fokusom na PLHIV istovremeno prepoznajući osetljivost date grupe kao posebno ranjive i izložene grupe u trenutnim društvenim okolnostima.

Zaposleni još navode kao uspešan primer takvih koraka potpisivanje Memoranduma o saradnji Loklane mreže za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama i dodaju da se od potpisivanja tog dokumenta ne čuje dovoljno o temi. Smatraju da naročito OCD u ovoj oblasti nastupaju ’’iscepkano’’ odnosno kao nejedinstvena sinergetska energija koja bi u suprotnom imala mogućnost da uspešnije i lakše zagovara za mere koje bi trebale da se nađu u dokumentima. Ono što je od izuzetnog značaja, jeste prepoznavanje važnosti učešća u izradi Strategije ili bar mogućnosti davanja komentara na tekst, iako sami praktičari/ke prepoznaju da u slučaju PLHIV ne bi bili u stanju da sasvim odrede potrebe korisnika. Stoga, neophodno je jačanje njihovih personalnih kapaciteta kao zaposlenih u CSR u ovoj oblasti.

4. Da li Vam je neko iz resornog ministarstva tražio podatke u vezi sa delovanjem socijalne zaštite u cilju zaštite PLHIV i podrške njihovim porodicama?

Svi prisutni zaposleni navode da nisu imali slučajeve kontaktiranja iz ministarstva zarad traženja podataka i prepoznaju da bi i u slučaju da jesu takva praksa bila problematična. Razlog tome jeste njihovo postupanje u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, pa u tom smislu nisu u mogućnosti da kategorizuju svoje korisnike prema određenim statusnim i drugim ličnim odrednicama. Svakako, ova grupa prepoznaje značaj predstavljanja CSR kao prostora koji je prijateljske i sigurne atmosfere, stoga već na ovom mestu predlažu uvođenje sitnih rešenja kao što su mogući reklamni uzorci koji bi stajali na vidnom mestu i na taj način omogućili korisnicima iz grupe PLHIV da prepoznaju CSR i zaposlene u njemu kao bezbednu okolinu. Takođe, navode da bi možda određena istraživanja njihovih korisnika pomogla mapiranju načina za zadovoljenje njihovih potreba, u ovom slučaju najpre korisnika iz zajednice PLHIV.

5. Da li imate razrađene protokole za reagovanje u PLHIV slučajevima?

Zaposlene u CSR sa Čukarice navode da ne postoje protokoli o načinima postupanja u slučaju PLHIV, i da to najpre važi za slučajeve tzv.’’out-ovanja’’. Dodaju da praktičari moraju biti osposobljeni u znanju i veštinama kako se postupa u takvim datim slučajevima, stoga stavljaju akcenat na potrebu za literaturom i znanjima u toj oblasti koji im trebaju biti otvoren resurs. Na taj način, podvlače mogućnost buduće saradnje između OCD i CSR u pogledu edukacija i informisanja, navodeći da je nephodno obratiti pažnju u tim procesima na obuhvat, odnosno na broj ljudi. Naime, smatraju da je nedovoljan broj ljudi obuhvaćen povremenim edukacijama.

U CSR Zemun potvrđuju nepostojanje posebnog protokola o ostvarivanju prava PLHIV, ali i dodaju da je takva praksa već regulisana Zakonom, odnosno da su usluge koje pruža CSR i kriterijumi za ostvarivanje prava na te usluga (kriterijumi su zapravo karakteristike grupacija, odnosno potreba iz određenog socijalnog položaja) jasno indikovani u samom Zakonu o socijalnoj zaštiti i podzakonskim aktima u saglasju sa njim.

Zaposlene u oba CSR potvrđuju mogućnost razmatranja određenih afirmativnih mera u pogledu PLHIV populacije, iako smatraju da tome treba da usledi analiza nadležnih i osposobljenih struktura. Takođe, one prepoznaju da je za potrebe svakodnevne prakse u socijalnoj zaštiti potrebno imati znanja o psihosocijalnoj podršci i savetodavnom radu koji je usmeren konkretno na PLHIV i na naročite okvire u razmatranju i rešavanju problema i izazova te konkretne grupe. U tom smislu, smatraju da potencijalna afirmativna mera ima smisla jedino u slučaju da CSR može da pomogne i odgovori na problem adekvatnom socijalnom uslugom koja će da rezultira u poboljšanju položaja korisnika, dok je neophodno razmotriti ko su to još akteri koji imaju udela u takvoj problematici ove grupe. Ističu u tom pravcu i neophodnost dalje i uspešnije saradnje OCD i CSR, kao i drugih aktera na liniji međusektorkse i saradnje na multiplim nivoima. One smatraju da cilj svake od mera treba da bude izbegavanje rizika od dalje socijalne izolacije, te da je potrebno neizmeštati usluge iz postojećeg okvira, već težiti integraciji imajući u vidu da svi delimo isto okruženje.

6. Da li ste bili učesnik/ica obuka/seminara koji se bave temom prava PLHIV?

Bili su gotovo svi prisutni/ne. Na obukama i seminarima u organizaciji OCD, gde prepoznaju Labris i org. Duga iz Šapca. Navode da je neophodno da broj onih koji učestvuju bude znatno veći.

7. Da li se PLHIV pitanja pominju u strateškim dokumentima Vaše institucije u oblasti socijalne zaštite, na koji način?

Strateška dokumenta u slučaju CSR su varijabilna kategorija, postoje zakonski okviri u kojima oni deluju, dok se aktivnosti sprovode u najvećem slučaju ad hok, odnosno u datom trenutku i prema potrebama slučajeva korisnika koji im se aktivno obraćaju za podršku.

8. Da li realizujete mere kojima zbrinjavate PLHIV koje se nađu u stanju potrebe, koje su to mere, koliko ste imali do sada ovih slučajeva?

Iz CSR Palilula odgovor je da se takve mere događaju trudom zaposlenih, a u skladu sa potrebama konkretnih slučajeva i to stvaranjem pritiska na ministarstvo da usledi odgovarajuća reakcija. Različite strukture u ministarstvu su nadležne za različite delove kompleksnih slučajeva, stoga je neophodno zahtevati rešavanje od njih direktno.

9. Da li u Vašem Centru za socijalni rad postoji organizovana grupa podrške za PLHIV koje su završile na ulici?

Svi zaposleni odgovaraju da je takvo postupanje već predviđeno i organizovano u skladu sa okvirom usluga koje CSR pruža, dok se korisnicima ne postavlja eksplicitno pitanje ličnog statusa u pogledu HIV statusa. Takvo svojstvo ne prepoznaju kao posebnu temu, s obzirom da ga ono ne kvalifikuje za dobijanje ili nedobijanje usluge smeštaja u ovom slučaju, niti bilo kojih drugih usluga.

Zaposleni prepoznaju na personalnom i iskustvenom nivou da kod samih korisnika HIV status, može dodatno da predstavlja teret na socijalnom, ekonomskom, psihološkom i emotivnom nivou samim korisnicima, dok takva kategorizacija nije preoznata legislativnim okvirima.

10. Da li realizujete mere za podršku porodicama PLHIV, na koji način, koliko ste imali slučajeva?

Zaposleni navode da su mere podrške standardizovane i primenjuju se u skladu sa zakonom u odnosu na potrebe i usluge podrške. Dakle, i u slučajevima PLHIV i njihovih porodica dolazi do realizacije postojećih mera i načina podrške prema individualnim slučajevima, odnosno onda kada za to postoji potreba. Ovde se u toku rada fokus grupe nametnulo pitanje kako je ovakav vid podrške ostvariv ukoliko im, prema njihovim rečima, nedostaju veštine pristupa u slučaju rada sa PLHIV?

Na ovom mestu, zaposleni odgovaraju da primenjuju uslovno rečeno sistem ’’štapa i kanapa’’ tj. da su u takvim situacijama prinuđeni da se snalaze u okvirima svog iskustva i mreže kontakata. Dakle, u slučajevima ovog tipa zaposleni najpre podležu traženju pomoći od kolega iz civilnog sektora ili nadležnih institucija u oblasti socijalne zaštite. Ovde, opet zaposleni prepoznaju potrebu podrške u vidu saradnje i dodatnog edukovanja. Takođe, navode problematku evidentiranja svojih korisnika kao podkategirje PLHIV s obzirom da ne postoje takve odrednice, kao što je već rečeno.

Naposletku, prepoznaju kao neretke primere iz prakse da naročito u slučajevima pronalaženja smeštaja, ova se usluga opstruiše od strane različitih struktura u lancu podrške naročito onda kada se neformalnim putem sazna da je osoba pripadnik/ca PLHIV. Tada, CSR često podleže insistiranjima i pritiscima ka tim strukturama sa ciljem da se korisniku pruži pomoć u kranjem ishodu, odnosno pronađe smeštaj u ovom slučaju.

11. Da li u Vašem Centru za socijalni rad postoji organizovana podrška za roditelje PLHIV?

Isti je slučaj kao sa odgovorima na prethodna dva pitanja, odnosno može se reći da ne postoji organizovana i unapred planirana podrška, dok se ona svakako može organizovati onda kada to pojedinačni slučaj sa korisnicima zahteva. I tada je najčešće reč o primeni razgovora sa roditeljima. Nije redak slučaj da se ovakva podrška organizuje uz sardanju sa onim organizacijama civilnog društva i drugih institucija koje pružaju psihosocijalnu i drugu podršku ovakvog tipa.

U sveukupnom utisku rada fokus grupe u ovom sastavu, može se izneti opšti zaključak da je grupa zaposlenih u CSR sa ove tri opštine, pretendujući i na širi okvir svojih kolega, izuzetno proaktivnog stava i visokog stepena volje za napredovanjem i doprinosom u oblasti zaštite i podrške pravima PLHIV osoba.

Saradljivost je protekla na visokom niovu u toku samog rada, pri čemu je prepourka dalje uključivanje ove grupe kao institucionalnih saradnika. Evidentno je da su najveće potrebe u oblasti edukacije praktičara/ki u socijalnoj zaštiti prema pitanjima rada sa PLHIV, kao i u odnosu na mogućnosti izmene nekih strateških okvira kako bi se osigurao ispravniji pristup ka PLHIV.

12. Preporuke za unapređivanje ove oblasti.

Zaposleni u ovoj oblasti izražavali su veoma proaktivan stav u radu fokus grupe. Oni u tom pogledu kao svoje preporuke navode sledeće:

• Potreba da se o PLHIV temama, pravima, pristupu i radu praktičara sa tom grupom više priča. Takođe, da se zauzima medijski prostor koji bi slao poruke čitavoj populaciji, pa tako najpre poruke usmerene na praktičare zarad neophodnosti prepoznavanja i pronalaska adekvatnog pristupa u radu sa PLHIV;
• PLHIV tema u našem društvu i dalje tabu tema – postoji potreba za sistematskom edukacijom. Tom prilikom od značaja kao uspešna tehnika za promenu stava upoznavanje praktičara sa pripadnicima/cama PLHIV;
• Nedostatak sistemskih rešenja i političke volje, neophodno je jače umrežavanje OCD i institucija, zajedno sa međunarodnom zajednicom kako bi se zagovaralo o promeni strateškog i drugih okvira zarad zaštite prava PLHIV, pa i primena mera za praksu koje bi vodile integraciji i poštovanju različitosti (navode pozitivan primer zagovaranja u oblasti prava žena i skorašnje izmene Krivičnog zakona kada je reč o nasilju nad ženama);
• Kontinuiran rad sa praktičarima sa ciljem podizanja stepena razumevanja i podizanja svesti kod njih u relaciji sa temom PLHIV;
• Kreiranje nekakve informativne baze kontakata i nadležnosti kako bi praktičari znali u konkretnim slučajevima kome mogu da se obrate kada podrška korisniku izlazi iz njihove nadležnosti. U tom smislu jačati kooperativnost na lokalu, a i šire;
• Ideja da konsultanti u radu CSR budu eksterne osobe, iako se takva mogućnost prepoznaje kao slabo ostvariva s obzirom da nadzorna služba često postavlja pitanje kredibiliteta, stoga nije verovatna saradnja OCD i CSR u tom smislu. Iako je ideja vredna promisli.